Žene u Vojsci i Policiji: Sposobnosti, Izazovi i Prevazilaženje Stereotipa
Da li žene imaju mesto u vojsci i policiji? Analiza sposobnosti, uloga i izazova sa kojima se susreću, kroz prizmu fizičkih kriterijuma, društvenih stereotipa i savremenih potreba bezbednosnih snaga.
Žene u Vojsci i Policiji: Sposobnosti, Izazovi i Prevazilaženje Stereotipa
Pitanje uključivanja žena u redovne i specijalne jedinice vojske i policije dugo je izazivalo žustre debate. Sa jedne strane, čvrsto su ukorenjeni stereotipi o fizičkim ograničenjima i prirodnoj nenamenski za takve poslove. Sa druge strane, savremeni pristup upravljanju ljudskim resursima i iskustvo mnogih zemalja pokazuju da su sposobnosti pojedinca mnogo važnije od pola. Ovaj tekst ne nastoji da da konačan odgovor, već da rasvetli različite aspekte ove kompleksne teme, razbije neke od najčešćih zabluda i ukáže na put ka racionalnijem i efikasnijem korišćenju talenata svih građana u službi odbrane i bezbednosti.
Fizička snaga nije jedini, a često ni presudni kriterijum
Kada se pomene vojnik ili policajac, mnogima odmah na um padne slika snažnog muškarca spremnog za fizičku konfrontaciju. Naravno, postoje situacije u kojima je sirova fizička snaga od presudne važnosti. Intervencije na derbijima, gde se "odvaljuju stolice i krvave glave na sve strane", zahtevaju izuzetnu fizičku izdržljivost i spremnost na direktan sukob. Slanje osobe od 60 kilograma da guši razjarenu masu na tribinama, kako neki primećuju, može delovati "retardirano". Međutim, ovakvi scenariji predstavljaju samo jedan, iako izražen, segment rada bezbednosnih snaga.
Savremena vojska i policija su složeni organizmi sa širokim spektrom uloga. Nije svaki pripadnik pešadija, kao što nije svaki lekar hirurg. Za ogroman broj pozicija ključne su druge veštine: analitički um, preciznost, strpljenje, komunikacione sposobnosti, tehnička pismenost, liderstvo. Žene već uspešno obavljaju poslove saobraćajnih policajki, inspektorki, čuvarki u zatvorima, logističarki, analitičarki obaveštajnih službi, vojnih doktorki, pilotkinja i inženjerki. Njihov rad nije "zanemarljiv" niti manje vredan. Upravo suprotno - on čini temelj funkcionisanja celokupnog sistema.
Individualne sposobnosti vs. generalizacija na osnovu pola
Osnovna zabluda leži u tome što se cele grupe ljudi ocenjuju na osnovu proseka, zanemarujući individualne razlike. Istina je da je prosečan muškarac fizički snažniji od prosečne žene. Međutim, profesionalne snage ne biraju "prosečne" osobe, već one koje ispunjavaju određene, jasno postavljene kriterijume. Postoje žene koje lako prevazilaze fizičke norme postavljene za muškarce, baš kao što postoje muškarci koji ih ne ispunjavaju. Kriterijumi za prijem, posebno u profesionalnim snagama, trebalo bi da budu zasnovani na stvarnim zahtevima konkretne pozicije.
Da li je realno očekivati da svaki "rmpalija od dva metra" može da bude i pilot, lekar i istovremeno ekspert za računarske mreže? Naravno da ne. Svaka osoba ima svoje talente i ograničenja. "Nije policija samo tuča na tribinama i fizičko obračunavanje prsa u prsa", već složen sistem gde se "ko je kadar i sklon nečemu, treba to i da radi". Neće se "brijana koja je tabadžija od 100 kg" staviti da bude inspektorka, ali će možta biti neprocenjiv u kontroli mase. Suština je u pravilnoj raspodeli ljudskih resursa prema sposobnostima, a ne u isključivanju celog pola iz određenih oblasti.
Različiti kriterijumi - pragmatičnost ili diskriminacija?
Činjenica je da se u mnogim testovima fizičke spremnosti za vojsku i policiju koriste različite norme za muškarce i žene. Za neke, ovo je dokaz da žene "nisu dovoljno dobre" da se mere sa muškarcima. Za druge, ovo je pragmatičan pristup koji uzima u obzir biološke razlike, ali istovremeno omogućava da se žene koje poseduju odgovarajuću, iako drugačiju, fizičku spremnost ukliče u sistem. Poređenje sa sportom je često, ali i pogrešno. U sportu se takmičenja organizuju po polovima upravo zbog fer takmičenja. U realnoj situaciji sukoba, "nema muške i ženske kategorije". Međutim, savremeni rat i policijski rad se sve manje oslanjaju na čist fizički dvoboj, a sve više na tehnologiju, taktiku i specijalizovane veštine.
Kao što neko primeti, "vojska podrazumeva čitav spisak zanimanja". Za većinu tih zanimanja fizička snaga, iako korisna, nije presudna. Preciznost, izdržljivost, brzina donošenja odluka, sposobnost rada pod pritiskom, rukovanje savremenom opremom - ove karakteristike nisu usko povezane sa polom. Žene su pokazale izuzetne rezultate u streljaštvu, pilotskim zaduženjima, medicini u ekstremnim uslovima, kriptografiji i komandovanju.
Istorijska lekcija i savremena stvarnost
Kroz istoriju, u vreme najveće opasnosti, žene su uvek bile pozivane da preuzmu "muške" uloge. Partizanke u Drugom svetskom ratu, među kojima su bile i izuzetne borci kao što je Milunka Savić (koja se prerušila u muškarca i postala jedan od najodlikovanijih vojnika u srpskoj istoriji), sovjetske snajperistkinje, današnje kurdske borci - sve su to primeri da kada je stvarno potrebno, žene ne samo da mogu da se bore, već da budu izuzetno efikasne. Ovo ne znači da su sve žene za to, ali dokazuje da postoji značajan potencijal koji, u mirnodopskim uslovima, treba stručno obučiti i iskoristiti, a ne odbaciti unapred.
Danas vodeće svetske vojske, uključujući američku i izraelsku, imaju značajan procenat žena. One nisu tu kao "ukras" ili da bi se "dobro udale". One su tu zato što su prošle rigorozne testove i obuku i obavljaju posao koji je od vitalnog značaja za nacionalnu bezbednost. U Izraelu, gde je opstanak u pitanju, žene služe obavezan vojni rok i obavljaju borbenu službu. To nije "prolazni trend" već racionalno korišćenje svih dostupnih resursa.
Izazovi unutar sistema: kultura, predrasude i mobing
Glavni izazov za žene u vojsci i policiji često nisu spoljašnji neprijatelji ili fizički zahtevi, već unutrašnja klima. Patrijarhalna kultura, predrasude starijih kolega i mobing su realne prepreke. Priče o tome da su žene u jedinice unete "nespsobne", da "hvataju krivine", da su tu da bi se "udale" ili da su "pokvarile disciplinu" su česte i štetne. One ne samo da otežavaju rad ženama, već štete i samim institucijama, odvraćajući potencijalno kvalitetne kadrove i stvarajući toksičnu radnu atmosferu.
Kako primećuje jedna sagovornica, dolazak žena u nekada isključivo muške prostore zahteva prilagodbu i od muškaraca. Neki to doživljavaju kao pretnju svom statusu. Međutim, zdrava i profesionalna sredina treba da vrednuje kompetentnost, a ne pol. Kada postoje jasna pravila, fer testiranja i stroga sankcionisanja neprihvatljivog ponašanja, vojska i policija postaju jači i kohezivniji, bez obzira na polni sastav.
Rat budućnosti i potreba za diversifikacijom
Svetske vojne sile sve više ulažu u robotiku, dronove, cyber ratovanje, informacione operacije i visoko-tehnološko naoružanje. U ovakvim uslovima, intelektualni kapacitet, kreativnost i tehnička veština postaju važniji od čiste mišićne mase. Rat "na dugme" zahteva drugačiji profil vojnika. I muškarci i žene mogu da budu izuzetni u ovim novim domenima. Ograničavanje sebe na samo jedan pol znači odricanje od ogromnog dela talenata i perspektiva koje su neophodne za opstanak u savremenom svetu.
Kao što neko konstatuje, "cilj je da se pobedi, a ne da se ispuni neki arhaični kodeks časti zasnovan na muškoj dominaciji". Ako žena može da bude "sjajna vojna pilotkinja", zašto bi na njeno mesto stavljali "prosečnog rmpaliju"? Logika efikasnosti nalaže da se koriste najbolji, bez obzira na pol.
Zaključak: Kažući "ne" generalizaciji, kažemo "da" profesionalizmu
Pitanje nije da li su sve žene za vojsku i policiju. Pitanje je da li su pojedine žene za to. Isto važi i za muškarce. Nisu svi muškarci sposobni za sve zadatke u bezbednosnim snagama. Ključ je u individualnoj proceni, jasnim standardima i raspodeli prema sposobnostima.
Umesto da se raspravlja da li je "vojska za žene" ili ne, fokus treba preusmeriti na to kako da se vojska i policija modernizuju i profesionalizuju da privuku i maksimalno iskoriste najbolje talente koje društvo može da ponudi - bilo da su oni u telima muškaraca ili žena. Konačno, svaka osoba koje je spremna da rizikuje svoj život za zaštitu drugih i svoje zemlje zaslužuje poštovanje, a ne omalovažavanje zasnovano na predrasudama. Prava jednakost ne znači da su svi isti, već da svi imaju priliku da dokažu šta mogu, i da se na osnovu toga vrednuju.